Време промена

Без разлога: као да сам на неким дрогама. Заиста! Хиперактивна сам, и срећна, и расположена, и све, све, све тако...

И као да ништа не може да ми поквари расположење.

Тананана нанана!

И слушам панк.

И уживам.

И не мислим ни о чему.

И испуњена сам aдреналином.

Било је некако и време!

Управо сам се вратила из шетње са двема другарицама. Обишле смо цео град, мало трчкарале и мало седеле по клупама. Срећом, ово су такве другарице "за добра времена" па ни не причамо о љубавним проблемима и тако. Све се своди на шалу... Лакнуло ми је што нисам мислила толико о Њему, јер ми је данашњи дан стварно био критичан што се тиче тога. Но, ето, срања се дешавају и ја сам нон-стоп гледала у звездице на небу, очекујући неку Звездицу Падалицу да замислим жељу. Наравно, ње није било.

Онда смо отишле у онај далеки део града поред железничке станице. И прошле поред жбуњева иза којих смо Он и ја провели читаву ноћ у загрљају.

Ах, обузима ме неки осећај велике носталгије. Тај мини пикник...

Сећам се да сам била припремила два ћебета за нас. Један је био испод нас, а са једним смо се покрили. Целе ноћи смо пуштали музику из мобилног телефона, јели пицу и пили кока-колу. Лежали у загљају, посматрајући небо и ишћекујући да коначно почне "Звездана киша". Био је носио дукс мога брата, плаво-црни и његове уобичајне фарке... Тај загрљај, ти загрљаји... То причање о ко зна чему, сада не могу ничега да се сетим.

Недостаје ми, јако ми недостаје...

Како нешто тако велико може да се угаси у тако кратком временском интервалу? И то без праве борбе. То је оно што ме боли. Што ми је увек попуштао, а после једноставно отишао. Што није остао поред мене када сам напокон схватила.

Ахахаха! А највише се сећам када смо већ око пет сати ујутру ишли код мене кући. Ја сам гурала свој бицикл, а он је носио кутију од пице. Било је лето, али јутро је ипак било хладно. Како је поскакивао од зиме. То ћу памтити заувек. Ето, није ништа посебно, и вероватно ће мало ко видети тај његов сулуди покрет, али мени је јако драг...

И ето још један петак пролази, а ја не спавам у његовом загрљају...

Срећом, па је ту Плуто којег могу снажно да загрлим.

Неке ствари једноставно буду јаче од мене.

Изгубила сам га. Сам ми је рекао да не постоји шанса да покушамо испочетка. Схватила сам то. Једва, али те речи ми одзвањају у глави кад год кренем да смишљам неке измишљене сусрете у мојој глави. Не могу то да избегнем, не могу...

Али и даље...

Одлучила сам да престанем да му се јављам. Причали смо телефоном почетком недеље, све је изгледало супер! Један од оних интересантних и опуштених разговора. Као пре неколико месеци... А у среду кад сам га питала како је прошао на испиту, само ми је суво одговорио и буквално откачио. Није прошао добро, можда због тога. Све је то можда. Свеједно нећу да трчим за њим, јер не желим да вршим притисак.

Бојим се. Знам да постоји могућност да му почнем недостајати, али ту је и она могућност да ме тотално избрише из живота...

Зашто тако проклето боли? Зашто, зашто, зашто??? Ни једна суза коју сам исплакала неће залечити сломљено срце. И плачем, плаче срце. Да, ја тако "јака", "стабилна" и "безосећајна" особа плачем неутешно, као мало дете.

Нисам плакала већ ваљда недељу дана, а сада, одједном, све ми се вратило тако неочекивано.

Савршено функционишем! Добијам петице, смејем се са друштвом, излазим, идем на свирке, сад ће концерт Маркија Рамона у Новом Саду, помажем мами кад год могу, читам, вежбам за пријемни, пишем матурски, свађам се са братом, одлазим у шетње, бавим се спортом, све радим, све... Али се осећам као празна љуска ораха.

Матурско вече генерације '91.

У тој генерацији сам имала много пријатеља. Почевши од једне пријатељице која ме је "инспирисана да мислим својом главом и имам своје мишљење", све до дечка у којег се моје срце заљубило.

Ех, али то није оно о чему ја желим сада да причам.

Било је предвече када сам са тадашњим дечком кренула најпре да гледам малу матуру у основној школи, а након тога гимназијалце. Све је било прилично обично и опуштено. Највише сам се радовала што сам видела Особу У Коју Се Моје Срце Заљубило. Та особа није био мој тадашњи дечко. И овде све почиње. Конфузија.

Особа У Коју Се Моје Срце Заљубило је био дечко у ког сам се заљубила на први поглед (о томе мало касније), а искрено заволела током дугог, дугог пријатељства. С обзиром да ми осећања нису била узвраћена, да не бих покварила пријатељство, спетљала сам се са првим дечком кога сам видела и који ме је физички привукао.

Мој дечко је био физички снажан, срели смо се у теретани (ја немам навику да идем тамо, била је то случајност). Када сам га угледала, знала сам да постоји могућност да пробам нешто са њим. Заљубила сам се.

Наша веза је кренула веома брзо. Смували смо се ваљда након недељу дана. Све је било идилично. Већину времена смо проводили заједно. За мене је све то било ново, истраживала сам. Свака ситница ми је била занимљива. Он је био неко неспособан да ме на било који начин повреди. Увек ме је хвалио, није умео никакву критику да ми да. Мислила сам да... не знам, ваљда да моја почетна заљубљеност неће престати, или да ће се временом претворити у љубав. И због тога...

На дан матурске вечери генерације '91 сам убедила себе да сам спремна за секс. Моје тело јесте било спремно, али моја психа, као што сада можете да приметите, није, ни случајно.

Када је све то кренуло, нисам могла ни у очи да га погледам, већ сам га преко телефона, ПРЕКО ТЕЛЕФОНА питала нешто што ме је тад мучило (баналност нека). Стидела сам се. Нисам се стидела свога тела и то што ће га видети, али ето... Нисам умела да кажем не. Ја са њим никад нисам причала о "дубоким темама". Никад ми нисам потпуно отворила срце. Није да жалим што је први пут био са њим, али жалим што је било тад. Превише рано.

Ако има нека мајка која ово чита, причајте са својом децом отворено о овим стварима. Моја то није учинила. Моји су ме увек пуштали да лупим главом о зид и из тога увидим грешку. Захвална сам им на томе... Само што, ово је нешто у чему се грешка скупо плаћа.

Да, да наставим...

Након тога је све неколико месеци било добро. А онда, онда је моје срце почело да се буни. Волело је Особу У Коју Се Моје Срце Заљубило, и више то нисам могла да сакривам од себе саме. Но, ипак ми је било потребно пуно времена да одбацим сигурност коју ми је пружао тај мој дечко.

Која је поента свега овога, и зашто пишем управо о овоме? Знам да се прошлост не може променити и да морам да научим да живим са тим. Само што је та моја одлука, она која ме прати кроз понашање и у данашњим данима.

Када желим да кажем да, ја кажем не. Из пркоса, ваљда према себи. Изгубила сам, између осталог, због тога, особу коју сам волела како никада нисам мислила да ћу волети. Коју још увек волим из целих дубина свога срца. Али схватам да прво морам да имам равнотежу у себи, уколико желим да поделим себе са неким.

Једноставно ми је мука да када се са нечим слажем, кажем не, да ме други не би видели "како олако прихватам њихове предлоге".

ЖЕЛИМ ДА СЛУШАМ СВОЈЕ СРЦЕ, СВОЈ УНУТРАШЊИ ГЛАС. Увек. Желим да слушам оно што је унутар мене. Желим да могу да вратим време неколико месеци уназад и исправим све јебене грешке због којих са Га изгубила. Желим да му пружим своју најјискренију љубав. Ја му то и јесам пружала, само што како сада премотавам филм из дана и дан, схватам да му се нисам предала цела увек. Имала сам мноооге моменте у којима би ме страх, пркос, љубомора надвладали...

Свесна сам да је ово нешто веома приватно и да би мало ко поделио са непознатим људима. Али лакше ми је ако знам да ће барем неко знати моју причу. Јер још увек нисам спремна да је испричам најближим особама. Можда ће и ово бити довољно...

Не знам о чему да пишем тренутно, али осећам да имам много тога за рећи.

У мени се дешавају некакве велике промене. У последњих неколико недеља су ми се догодиле неке ствари које су ме бациле са највиших висина на земљиште пуно камења. Нисам могла да се покренем. Била сам сломљена. Налик кристалној чаши. Могли сте сакупљати моје сузе једну по једну, али онда је и тај извор пресушио. Мислила сам да је свему крај и да мој живот нема смисла. Преварила сам се, наравно, и драго ми је што ми није било потребно пуно времена да то схватим.

Не почињем испочетка, то би било сулудо, јер бих онда вероватно направила поново исте грешке као раније. Почињем тамо где сам стала. Мада, заправо нигде нисам стала. Крећем се према нечему, полако, али ипак се крећем. Покушавам да анализирам себе у сваком смислу. Трудим се да обраћам пажњу на то како комуницирам са људима, шта осећам у тим тренуцима... Обраћам пажњу и на свој унутрашњи, скоро нечујан глас док се налазим затворена сама у соби. Осврћем се на прошлост. Гледам је, не знам, заиста не знам како, али сам увидела да сам направила превише истих грешака које морам под хитно да исправим. Те грешке ме спутавају да се зближим са људима. Да им верујем, да их пустим поред себе.

Ако сам изгубила две особе које сам највише волела у животу, барем ћу се потрудити да извучем нешто позитивно из тога.

Прва особа коју сам изгубила је био мој деда. Било је то пре много, много година. Ишла сам у четврти разред основне школе. Сада, када сам четврти разред гимназије и када се осврнем на то доба, и даље осећам велики бол у грудима. Нисам сигурна, али мислим да је након тога дошло до мог затварања у саму себе. Нисам сигурна, можда ћу временом наћи неку другу истину. Само знам да ме је овај догађај обележио заувек. Од тога дана када је мама дошла у собу да ми саопшти вести, ја нисам била иста особа. Била сам мала, да, и тада то нисам схватала, али мислим, само мислим да је тако. Знам да мој деда не може да се врати, али ми недостаје. Недостаје ми да се пробудим у пет-шест ујутру, кад и он, изађем у двориште, седнем на ограду и посматрам шта он ради. Увек је нешто радио, и увек сам волела да то гледам. Био је обичан човек, вредан, није имао завршене факултете, али је увек имао пуно љубави за мене. Ах... Не памтим када сам била на његовом гробу, не волим то, али бих могла да одем. Нешто ме тера да идем, иако знам да је његов дух овде, у мојим мислима, а не тамо негде испод земље.

Друга особа коју сам изгубила је... не знам ни како да га назовем. Био ми је пријатељ, најбољи пријатељ, био ми је дечко, био ми је учитељ, био ми је ослонац, мој кловн у тмурним ноћима, љубав, инспирација. Моје све. Он, Б. Њега није однео Бог (да то тако назовемо). Њега је однела моја тврдоглавост, моје контрирање, моја затвореност, моја црна рупа коју не могу да схватим. Нисам љута на њега, јер знам како је тешко бити поред мене. И волим га, то не могу да порекнем. Рекао је да и он воли мене, без обзира на све, али да не може бити са мном. Нож у срцу! Хладна вода! Шамар!

Није ту дошла жеља за променом. Њу сам имала и раније... На њу су ми указали и други људи. Овде сам само схватила да ако желим да се променим, да то неће доћи само од себе, да то морам да чиним дан за даном све стварнијим и реалнијим. Моји поступци ће бити моје речи.

Изгубила сам га због своје немарности и глупости. А имала сам толико љубави да му дам. Сада знам да то нисам чинила на прави начин.

Било како било. Ја се надам да ће се он мени вратити. Да ћемо се поново срести и наћи на истим таласним дужинама. Не могу то да избегдем, хоћу, желим, али не могу. У мени постоји неки трачак наде које вероватно само време може убити, али не ја сама. И док тај трачак наде постоји... Не знам, не знам шта.

Блах. Можда све ово што сам писала и не делује повезано, али знам да (мени) има смисла.

И тако...

Одјављујемо се (Плуто и ја) и поздрављамо вас све. 

• Почетна страна
• Архива
• Фасцикле
• Линкови

• Као да сам на дрогама среће
• Ноћ са звездама
• Мисли ми ка теби лете...
• Оно што ником нисам испричала најискреније
• Ко сам сада ја?

• Генерална [5]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom