Време промена

Оно што ником нисам испричала најискреније

pluto | 10 Април, 2013 21:26

Матурско вече генерације '91.

У тој генерацији сам имала много пријатеља. Почевши од једне пријатељице која ме је "инспирисана да мислим својом главом и имам своје мишљење", све до дечка у којег се моје срце заљубило.

Ех, али то није оно о чему ја желим сада да причам.

Било је предвече када сам са тадашњим дечком кренула најпре да гледам малу матуру у основној школи, а након тога гимназијалце. Све је било прилично обично и опуштено. Највише сам се радовала што сам видела Особу У Коју Се Моје Срце Заљубило. Та особа није био мој тадашњи дечко. И овде све почиње. Конфузија.

Особа У Коју Се Моје Срце Заљубило је био дечко у ког сам се заљубила на први поглед (о томе мало касније), а искрено заволела током дугог, дугог пријатељства. С обзиром да ми осећања нису била узвраћена, да не бих покварила пријатељство, спетљала сам се са првим дечком кога сам видела и који ме је физички привукао.

Мој дечко је био физички снажан, срели смо се у теретани (ја немам навику да идем тамо, била је то случајност). Када сам га угледала, знала сам да постоји могућност да пробам нешто са њим. Заљубила сам се.

Наша веза је кренула веома брзо. Смували смо се ваљда након недељу дана. Све је било идилично. Већину времена смо проводили заједно. За мене је све то било ново, истраживала сам. Свака ситница ми је била занимљива. Он је био неко неспособан да ме на било који начин повреди. Увек ме је хвалио, није умео никакву критику да ми да. Мислила сам да... не знам, ваљда да моја почетна заљубљеност неће престати, или да ће се временом претворити у љубав. И због тога...

На дан матурске вечери генерације '91 сам убедила себе да сам спремна за секс. Моје тело јесте било спремно, али моја психа, као што сада можете да приметите, није, ни случајно.

Када је све то кренуло, нисам могла ни у очи да га погледам, већ сам га преко телефона, ПРЕКО ТЕЛЕФОНА питала нешто што ме је тад мучило (баналност нека). Стидела сам се. Нисам се стидела свога тела и то што ће га видети, али ето... Нисам умела да кажем не. Ја са њим никад нисам причала о "дубоким темама". Никад ми нисам потпуно отворила срце. Није да жалим што је први пут био са њим, али жалим што је било тад. Превише рано.

Ако има нека мајка која ово чита, причајте са својом децом отворено о овим стварима. Моја то није учинила. Моји су ме увек пуштали да лупим главом о зид и из тога увидим грешку. Захвална сам им на томе... Само што, ово је нешто у чему се грешка скупо плаћа.

Да, да наставим...

Након тога је све неколико месеци било добро. А онда, онда је моје срце почело да се буни. Волело је Особу У Коју Се Моје Срце Заљубило, и више то нисам могла да сакривам од себе саме. Но, ипак ми је било потребно пуно времена да одбацим сигурност коју ми је пружао тај мој дечко.

Која је поента свега овога, и зашто пишем управо о овоме? Знам да се прошлост не може променити и да морам да научим да живим са тим. Само што је та моја одлука, она која ме прати кроз понашање и у данашњим данима.

Када желим да кажем да, ја кажем не. Из пркоса, ваљда према себи. Изгубила сам, између осталог, због тога, особу коју сам волела како никада нисам мислила да ћу волети. Коју још увек волим из целих дубина свога срца. Али схватам да прво морам да имам равнотежу у себи, уколико желим да поделим себе са неким.

Једноставно ми је мука да када се са нечим слажем, кажем не, да ме други не би видели "како олако прихватам њихове предлоге".

ЖЕЛИМ ДА СЛУШАМ СВОЈЕ СРЦЕ, СВОЈ УНУТРАШЊИ ГЛАС. Увек. Желим да слушам оно што је унутар мене. Желим да могу да вратим време неколико месеци уназад и исправим све јебене грешке због којих са Га изгубила. Желим да му пружим своју најјискренију љубав. Ја му то и јесам пружала, само што како сада премотавам филм из дана и дан, схватам да му се нисам предала цела увек. Имала сам мноооге моменте у којима би ме страх, пркос, љубомора надвладали...

Свесна сам да је ово нешто веома приватно и да би мало ко поделио са непознатим људима. Али лакше ми је ако знам да ће барем неко знати моју причу. Јер још увек нисам спремна да је испричам најближим особама. Можда ће и ово бити довољно...