Време промена

Мисли ми ка теби лете...

pluto | 12 Април, 2013 17:21

Неке ствари једноставно буду јаче од мене.

Изгубила сам га. Сам ми је рекао да не постоји шанса да покушамо испочетка. Схватила сам то. Једва, али те речи ми одзвањају у глави кад год кренем да смишљам неке измишљене сусрете у мојој глави. Не могу то да избегнем, не могу...

Али и даље...

Одлучила сам да престанем да му се јављам. Причали смо телефоном почетком недеље, све је изгледало супер! Један од оних интересантних и опуштених разговора. Као пре неколико месеци... А у среду кад сам га питала како је прошао на испиту, само ми је суво одговорио и буквално откачио. Није прошао добро, можда због тога. Све је то можда. Свеједно нећу да трчим за њим, јер не желим да вршим притисак.

Бојим се. Знам да постоји могућност да му почнем недостајати, али ту је и она могућност да ме тотално избрише из живота...

Зашто тако проклето боли? Зашто, зашто, зашто??? Ни једна суза коју сам исплакала неће залечити сломљено срце. И плачем, плаче срце. Да, ја тако "јака", "стабилна" и "безосећајна" особа плачем неутешно, као мало дете.

Нисам плакала већ ваљда недељу дана, а сада, одједном, све ми се вратило тако неочекивано.

Савршено функционишем! Добијам петице, смејем се са друштвом, излазим, идем на свирке, сад ће концерт Маркија Рамона у Новом Саду, помажем мами кад год могу, читам, вежбам за пријемни, пишем матурски, свађам се са братом, одлазим у шетње, бавим се спортом, све радим, све... Али се осећам као празна љуска ораха.